Turbo punjač – drugi čin

U automobilskoj industriji, svedoci smo renesanse turbo punjača. Trenutni „tehnički“ hit, jeste smanjenje potrošnje goriva uz korišćenje malolitražnih motora kojima pomaže turbo punjač kako bi postigli snagu.  

Od pre nekoliko godina, novim pravilima definisana je „formula“ pogonskih agregata u Formuli 1. To je motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zapremine 1600 cm³, sa četiri ventila po cilindru i jednim turbo punjačem. Za razliku od „turbo predstave“ u prvom činu, još 1977. godine francuski automobilski gigan Renault predstavio je svoj prvenac sa trurbo motorom. Iako je prvih par sezone bio ismevan od ostalih timova, ubrzo su konstruktori videli potencijal motora koji „dišu“ preko turbo punjača i početkom osamdesetih, nastala je „eksplozija konja“ preko, buma motora sa turbo punjačima.

Ove sezone, konstruktori su manje više položili ispit kada je u pitanju pouzdanost i potrošnja. Za razliku od „prvog čina“ u početnoj fazi korišćenja turbo motora, mnogo je veći procenat bio kvarova i tehničkih problema. U odnosu na prve eru turba, ove sezone konstruktori su imali čitav niz zabrana kod konstruisanja. Bili su ograničeni na jedan turbo punjač, broj obrtaja lopatica ove godine ograničen je na 125000 o/min, i dalje unapređenje samog motora i periferija, bio je striktno ograničen. Ferrari je koristio punjače američkog proizvođača Honeywell (iza kojeg stoji poznato ime Garrett), Renault je koristio usluge austrijskog APC, dok je Mercedes-AMG otišao korak dalje i konstruisao svoj turbo punjač. Pritisak koji postiže turbo punjač nije bio ograničen ali je pretpostavka da su svi radili sa 3,5 bara natpunjenja. Veći pritisak nije bio delotvoran, jer ograničena potrošnja goriva (max. 100kg/h) nije dozvoljavala „eksploziju“ snage.

Prototip prvog turbo automobila: Renault RS01, 1976. godina

Motor Rennault V6 (iz 1977. godine) sa jednim turbo punačem čija je masa iznosila 14,6 kg

Kompjuterski uradjen prikaz pogonskog sklopa Renault za 2014. godinu