Tehnika: Kočnice u Formuli 1

Automobili Formule 1 su ekstremno tehnološko čudo na točkovima. Glavna premisa kod trkačkih automobila je što manja masa. Da bi se došlo do što manje mase, konstruktori i inženjeri primenjuju najrazličitije materijale. Dva osnovna preduslova trebaju biti ispunjena: što manja težina i što veća otpornost na lom.

Cilj konstruktora je napraviti što brži, lakši, izdržljiviji automobil. To je odavno poznato. Međutim, sve veća pažnja se pridaje sistemu kočenja. Odavno su vozači utvrdili da „ko kasno koči, dobija trku“. Jedna grupa tehničara radi na povećanju brzine automobila a druga usavršava jedna od najvažnijih sistema na svakom automobilu, kočnicama.

Sile negativnog usporenja, izražene u g

Sila potiska u kg na papučicu kočnice

Vreme kočenja u sekundama

Zaustavni put u metrima

Smanjenje brzine u km/h

Poznato je da u Formuli 1 skoro tri decenije vladaju karbonske kočnice. Vremenom, automobili su zahvaljujući aerodinamici ali ekstreno snažnim motorima, postali neverovatno brzi. Početkom osamdesetih kada su karbonska vlakna stidljivo ušla „najbrži cirkus“ počelo se sa eksperimentisanjem kočnica od karbonskih vlakana. Ubrzo je otkriveno da su moderni bolidi Formule 1 idealno mesto za kočnice od karbonskih vlakana.  Zbog svoje enormne efikasnosti na viskokim temparaturama, one su idealno sredstvo vozača da ostvare prednost zahvaljujući individualnom stilu kočenja. Kada se pri tome doda konfiguracija staze, efekat užarenih diskova dodatno oduševljava mnogobrojne ljubitelje Formule 1, kako pored staze tako i pored TV aparata. Da bi vozač bio u stanju da pritiska papučicu kočnice silom od oko 150 kg (često i više po nekoliko desetina puta po krugu), kondicioni treneri vozača stalno smišljaju nove zahtevnije vežbe za nožne mišiće. Jedna od najboljih, je svakakao, vožnja bicikla, ne običnog već trkačkog i to treningom od 100 - 150 km!