Na trkama Formule 1 sve je podređeno brzini.
Aerodinamika, snaga motora, pouzdane i jake kočnice su stvari koju pripremaju
konstruktori, inženjeri i drugi tehničari u cilju prezentovanja adekvatne
„naprave“, kojom vozači ili piloti Formule 1, koriste do krajnjih granica
fizičkih, bioloških (kada je u pitanju ljudski organizam) i drugih „kosmičkih“
zakona.
Pojam brzine, oduvek je fascinirala ljudski rod. Ne može
svako da upravlja tako kompleksnim proizvodom kakav je moderan automobil
Formule 1. Jedno je to voleti a drugo je sat ipo do dva, sedeti u relativno
malom prostoru, privezan na šest tačaka za svoju „kadicu“, na svega par
santimetara od asfalta, pri čemu se neprestani smenjuju zaštitna ograda,
barijere i drugi učesnici „najbržeg cirkusa na Svetu“ ispred očiju vozača. Pri
tome, dok sedite za kokpitom bolida, da bi bili najbolji, nedostižni, brzi
morate biti takav egoista, da bi to kada bi se preračinalo u „masu“, bilo
dovoljno da snabdete ostale svilene „momke“ koji jednostavno to ne mogu da
izdrže. Neprestana kočenja, koja su u Formuli 1 izuzetno brutalna, zatim
ubrzanja i prolasci kroz krivine, pri čemu u sva tri prvaca ljudsko telo trpi
silu ubrzanja i do 5 g su napori, koji da bi izdržali, teraju same učesnike na
redovan psihofizičkomentali trening u trajanju od nekoliko sati dnevno !
Pri tome isti ti ljudi, stalno pomeraju granice
izdržljivosti i teraju svoje „četvorotočkaše“ da samih granica tehničke
izdržljivosti. Ako je jednu krivinu vozač prošao sa 112,5 km/h na čas, navodim
primer, i drugi vozač isto to uradi, da bi ostvario prednost (kao krajnji cilj
svakog – pobeda) on će u sledećem krugu tu istu krivinu pokušati da izveze bar sa
0,5 km/h brže. E sada dolazimo do pojma greške! Ako aerodinamika, temparatura
pneumatika kao i njihovo stanje to izdrže, naš „pilot“ prolazi brže i možda
pravi odlučujuću prednost u odnosu na protivnika. Ali nedostaju spoljni faktori.
Jedan od ostalih učesnika ispred njega izašao je u širokom luku (praktično za
trenutak je izleteo ) van staze i pri povratku naneo malo zemlje, prašine ili
peska. Naš vozač iza njega skoncentrisan je da prođe što bliše ivičnjaku, meri
teme krivine i istovremeno gleda u retrovizori da li neki od učesnika nepravi
manevar isecanja putanje ili obilaženja (ako ima brži, stabilnija automobil) spolja
i pokušava „našeg“ takičmara da obiđe. U momentu zadnji kraj se zanosi i
dragocenih nekoliko desetinki sekunde je izgubljeno ali i pozicija. Ili drugi
scenario. Isti „kadar“ ali zbog snažnog kočenja jedan od točkova blokira i kompletna
stabilnost automobila je narušena i naš “junak“ se zanosi, gubi poziciju ili u
najgorem slučaju završava u zaštitnoj barijeri pored staze. Današnji vozači Formule (ali i oni prethodnih generacija) retko prave „GREŠKE“!
To su biološki kompjuteri, svakako, pojedinačno sa većim ili nešto manjim
kapacitetom, čitajte sposobnostima, ali neverovatno hrabri, bez straha i na
neki način dovoljno “ludi” da se bave trkama Formule 1. Uostalom da nisu u „elitnom“ klubu
najboljih ne bi došli do Formule 1. 
Нема коментара:
Постави коментар