Magija kočenja

Tehnika: kočnice u Formuli 1

Od prvog dana Formule 1 jedini cilj, konstruktora i vozača, je što veća brzina. To je bio glavni imperativ pobeda na trkama pored pouzdanosti automobila i naravno, „ludosti“ ili bolje rečeno, hrabrosti vozača da stalno pomeraju granice.....Ubrzo se ispostavilo da kako raste brzina samih automobila veliki problem je kako zaustaviti isti. Nije samo u pitanju put kočenja, koji svakako treba da bude što manji, nego ima mnogo faktora koji su bitni kod sistema kočenja. U zavisnosti od dužine trke, meto uslova (toplo, hladno vreme, vlaga, kiša.....) konstruktorima bolida Formule 1 bilo je jasno da moraju istovremeno na povećanju broja „konja“ i moraju da rade na povećanju efikasnosti kočenja.

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, tada mladi i perspektivni konstruktor ekipe Brabham, Gordon Murray uvideo je da treba značajno unaprediti sistem kočenja. Performanse automobila su bile permanentno u usponu i veliki problem je bio dotadašnje čelične diskove zameniti sa naprednijim, koji će imati veću efikasnost kod kočenja. Prvi pokušaji usledili su tokom sezone 1976. godine. To su bili pionirski poduhavti sa nedovoljno iskustva. Prvi sistemi su bili karbonske pločice a diskovi su bili od čelika. Primena novog materijala bio je značajan iz nekoliko prednosti, manja neogibljena masa, bolje zaustavne performanse kao i veći koeficijenat trenja karbona. Nova tehnologija u početku nije bila pouzdana i na stazi u Österreichringu 1976. godine, Carlos Pace je doživeo tečak udes pri 290 km/h. Uzrok pregrejana kočiona tečnost.

Tim Brabham  je i dalje radio na razvoju nove kočione tehnologije i 1979. godine su počeli da pored kočionih pločica primenjuju i diskove od karbonskih vlakana. U to vreme, prva era turbo motora uveliko je zahvatila kompletnu Formulu 1 i nakon eskalacije snage u turbo bumu početkom osamdesetih, počelo je uveliko primenjivanje karbonskih kočnica.

Karbonski disk najveći prečnik 278 mm

Aluminijumska kočiona klješta sa šest klipova

Karbonski "paknovi"

Za izradu kompletnih kočnica, disk, kočiona klješta kao i pločice potrebno je nekoliko meseci. Masa samog diska iznosi 1400 gr., kočiona klješta su uzrađena od aluminijuma sa titanijumskim klipovima i njihova masa se kreće oko 1600 – 1800 gr. U Formuli jedan, prečnik diska kao i debljina su precizno određeni. Prečnik iznosi 278 mm a debljina, između 22 i 28 mm u zavisnosti od staze na kojoj se vozi. Tokom sezone, diskovi najviše trpe promena, jer se prema zahtevima vozača kao i prema konfiguraciji staze gde se vozi „gran pri“, najčešće modifikuju. Na trci u Singapuru, primenjuju se diskovi sa najviše rupa za dodatno hlađenje a na trkama u Sao Paulu i Silverstonu, se koriste najlakša specifikacija istih. Poznato je da je trka za Veliku nagradu Kanade jedna od najtežih za kočione sisteme u Formuli 1.

Radna temparatura diska iznosi između 250 i 600⁰ C a nije retko da usled ekstremnih kočenja, dostiže i 1200⁰ C – to je poznati fenomen usijanih diskova koje gledaoce oduševljava. Za vozača, korišćenje karbonskih diskova ima veoma zahtevnu pripremu. Za vreme trke pri svakom kočenju vozač pritiska papučicu kočnice sa čak 200 kg pritiska! To zahteva izuzetnu fizičku spremu vozača Formule 1.

Na kraju, neke interesnatne brojke vezane za kočnice. Sa 100 km/h do mesta stajanja, potrebno je samo 17 metara i to za samo 1,4 sekunde. Od 200 km/h do mesta mirovanja, potrebno je 65 metara u samo 65 metara. Sa 300 km/h na mesto mirovanja prože samo četiri sekunde. Radi poređenja, putničkom automobilu (Porsche 911 Turbo) , najbolji rezultat od 100 – 0 km/h potrebno je oko 31,5 metara zaustavnog puta.

Stalni razvoj karbonski diskova možemo shvatiti preko broja rupa za hlađenje. U 2008. godini, njihov broj je iznosio „samo“ 30, 2012. taj broj je bio oko 200 a 2014. godine, njihov ukupan broj je iznosio skoro 1000! Cena jednog diska se kreče između 2000-2000 a pločica oko 800 US $.